Дана 13. 11. 2019. године нас је напустила наша драга НС др. сци. мед. Љиљана Вучковић-Декић, која је оставила неизбрисив траг у нашем Институту.
Била је лекар, имунолог, доктор медицинских наука, научни саветник и власница још небројено много звања. Али иза лика ове драге, црвенокосе даме, скривало се још безброј разних димензија и несвакидашње богатство душе.
Била је раноранилац. Одувек. Захваљујући томе је за летњих свитања гледала јелене и кошуте на пропланцима Рудника или лењо буђење живота на Дунаву, крај Ковина. А како се ранораниоци препознају и проналазе, то јој је фризерка стизала јутром до пола 5, како би јој остало довољно времена да заврши ручак за тај дан пре но што би дотерана и сређене фризуре кренула на посао.
Волела је да кува и кухињу је сматрала најкреативнијим делом куће. Са уживањем је правила разне специјалитете и свакојаке посластице за породична окупљања, разне прославе или као маренду за излете и путовања. А јела су била укусна, не само због састојака и декорације, већ и нечег јединственог и само њеног што је уносила у све чиме се бавила.
Волела је филмове и свет уметности, али је позориште – обожавала! Знали су је сви у Југословенском драмском, Атељеу 212 и обавезно јој слали карте за сваку премијеру, са добрим разлогом. Јер се иза њеног насмејаног лица крила озбиљна енциклопедија представа и студиозних анализа карактера, глуме, режије, костима, фабула, сценографије… које су хронолошки и непогрешиво прецизно биле забележе у њеном памћењу.
Волела је књиге, од малена, од Веселиновићевог „Хајдук Станка“ кога је 7 пута прочитала као девојчица. Још од тог доба књига је постала и заувек остала њен верни и стални пратилац, без кога није могла да зарони чак ни у свакодневни свет снова. Читала је много и разно: од историјских романа и светских класика, преко актуелних писаца, нобеловаца и белетристике, до обожаваних кримића и јединствене Агате Кристи. А сваког петка је обавезно куповала „Политикин забавник“, читала га од корице до корице, тврдећи да је то најбољи часопис који је икада смишљен и штампан.
Волела је цвеће и имала своју „Клинику Декић“ како је звала, намењену опоравку посрнулих и закржљалих биљака које је узимала од пријатеља, комшија, колега и које је, по чудесном опоравку, враћала њиховим власницима. Сву љубав према флори уткала је у своју прелепу терасу на којој су се у саксијама и жардињерама напуњеним богатом земљом са Кошутњака, кочоперно и раскошно ширили аспарагуси, хортензије, дебеле коке, дивље јагоде, Бенџамини, лозице… па чак и першун! У неколико наврата је добијала награду за најбоље уређену терасу београдске општине Стари град, а та зелена оаза на 4. спрату једне зграде у центру нашег града, била је њен стални понос и извор свакодневних ужитка за лепих београдских дана…
Волела је музику и историју. О лагумима Београда смо сазнавали од ње, давно пре но што је Зоран Николић објавио књигу „Београд испод Београда“ и давно пре организованих истоимених туристичких обилазака нашег града. Носила је историју старе Грчке у малом прсту, те су пред њеном занимљивом и зналачком причом остајали затечени и неми чак и сами Грци, заједно са дивним пријатељем и њеним Зевсом, уредником JBUON-a Назисом Атанасијуом. О сликама, скулптурама, ауторима и епохама из којих потичу, могла је да прича данима – студиозно, надахнуто и хронолошки, јер је изгледа више података било похрањено у тој драгој црвенокосој глави него у Јансоновој „Историји уметности“.
Волела је путовања и била увек спреман гост разних градова и места у свим крајевима наше земље и света. Са цигаретама, лабелом, кремом за руке и новчаником у ташни, била је неуморна путница и вансеријски зналац историје, географских карактеристика, знаменитости, гастрономских специјалитета и разних обичаја у Паризу, Москви, Риму, Атини, Прагу, Мадриду, Венецији, Лисабону, Америци… А приде што није било сеоцета у Србији кроз који бисте прошли а да она не исприча неку занимљиву догодовштину.
Волела је свој позив. И науку. Као визионар и неуморни радохоличар била је вечито жедна новог знања, праваца и димензија, спремна да процепи време и простор како би направила места за нешто ново и добро. Као руководилац Научно-истраживачког сектора Института за онкологију и радиологију Србије постала је аутор првог документа „Добра научна пракса“ у Србији, који је од непроцењивог значаја за нашу науку јер се њим поставља етички кодекс научно-истраживачког рада. Публиковањем и прихватањем овог документа, Институт као кућа у којој је радила, постао је прва здравствена установа у Србији која је, поред клиничког, била акредитована и за научни рад. Тако је Љиља поставила темељ неопходној и плодоносној спрези клинике и науке, а колико је била у праву, показују помаци које је имунотерапија направила у лечењу пацијената оболелих од малигних болести.
Била је пионир који је увек хрлио испред времена и оквира у којима би требало да стварно јесте, те је увела „омбудсмана у науци“ и обављала прву такву функцију у Србији и Београду, у Институту за медицинска истраживања за који је посебно била везана јер је у њему давних година започела свој радни век. А како за Љиљу границе нису постојале, од носиоца идеје је порасла у једног од оснивача Балканске онколошке уније (B.U.ON) као и међународног часописа JBUON који јој је заувек остао у срцу.
У њему је до последњег даха обављала функцију не само заменика главног уредника већ и неуморног ентузијасте, покретача и носиоца небројених активности.
Као истрајни, објективни аналитичар и истраживач немирног духа, не изненађује што је аутор у 11 монографија и преко 120 објављених научних радова (62 рада у међународним и 64 у националним часописима). А њену жеђ за радом и новим димензијама није утажило ни чланство у већем броју интернационалних и домаћих професионалних удружења као и уредништву 8 домаћих и страних часописа, већ је била активна и у Српском лекарском друштву и његовој Медицинској академији чији је била потпредседник, а од 2016. и носилац награде за животно дело.
Била је идејни и стварни творац визионарских предавања која су трајала више деценија. Доследна идеји да ученици треба да надмаше достигнућа својих учитеља, у циклусу „Комуникација у науци“ учила је младе истраживаче и будуће научнике како да напишу, објаве и вреднију своје радове, уз преко 30 текстова у којима је, са ентузијастима попут себе, давала прецизна и јасна упутства и објашњења како да резултате својих истраживања прикажу у форми апстракта или других написа, постера, усмене презентације. Циклус „Етика научно-истраживачког рада“ који садржи и предавања о преварама, започела је пре више од две деценије, а та тема је тек данас толико актуелна да ће се њени радови о непоштењу у науци још дуго цитирати. У циклусу „Методологија научно-истраживачког рада“ као и бројним курсевима које је организовала, обезбедила је простор за предавања сарадника о биостатистици и планирању истраживања, дубоко разумевајући значај ових сегмената и неуморно указујући на бројне последице до којих може доћи када им се не поклони довољна пажња. Уз то, 13 генерација студената докторских студија Медицинског факултета Универзитета у Крагујевцу је обожавало њена предавања – занимљива, динамична, прошарана шармом и штосовима којима је терала досаду, док им се јасном дикцијом, искрено и увек са осмехом обраћала као стари пријатељ коме се верује. Само је овогодишња 14-та генерација доктораната остала ускраћена за остатак њених предавања, сугестије, помоћ, испите, оцене…
Могла бих овако да набрајам до у бескрај, јер је Љиља била вишеструко обдарена особа несвакидашњег духа… А и ја сам је бескрајно волела… Но неопростиво би било не поменути оно најважније – да се иза те плавооке даме са ставом ведете обавијене мирисом Шанела 5, крила особа која је највише од свега волела смех, дружења и – људе: оне мале баш као и велике, важне, стручне или обичне, старе или младе. Била је друг за свакога, од 0-100 година, вешта да садржај и ниво своје приче прилагоди партнеру у разговору, док су се њен осмех, оптимизам и свежа, готово дечија радозналост, спремно ширили и обавијали око саговорника, као штит. Била је неуморни шаљивџија и пасионирани колекционар вицева и догодовштина, јер јој је смех требао баш колико и ваздух који је удисала. Зато није чудно што га је подстицала, памтила, преносила и увећавала, често до земљотресних димензија.
Привилеговани су били сви који су је познавали, а посебно почаствовани они за које је одвојила део свог великог срца у коме је, поред породице и пријатеља, било места за комшије, колеге, сараднике и многе друге. Волела је унуке Милоша и Марка, бринула о сину Вањи, брату Небојши и снахи Ирени, обожавала братаницу Наташу и живела душом и умом уз сина Владу и његове обавезе, увек спремна за конструктивне критике и акције пуне ентузијазма. Волела је математичарку Ћалићку и Небојшу Арсенијевића, Бранкицу из Ковина и Назиса Атанасијуа, „цимерку“ Милицу Маринковић и пионира БЕЛхосписа Наташу Милићевић, колегиницу Бакићку и Душанку Рапајић, чланове националног ансамбла „Коло“ и Гоцу чистачицу, колегиницу Дуду Милошевић и Дарка возача, професора Љубу Тодоровића и Љубу спремачицу, Јиргена и информатичара Буду, Горана Шушљика и Гоцу Богдановић, преостала 3 „бандита“ њене „четворочлане банде“ – Снежану Шушњар, Иву Кежић и мене… и још читаву армију неспоменутих… А опет је остајало места за још у том њеном огромном срцу…
Љиљана Вучковић-Декић је била велика дама несвакидашњих квалитета која је свима нама подарила много лепота својим постојањем, богатством димензија, дивним карактером, идејама, мислима и пажњама кроз дружења и смех. А ми? Па ми смо све то некако умели да препознамо, примимо и на свој начин узвратимо, затварајући тако тај њен чаробни круг љубави и смеха.
Зато јој бескрајно хвала што је постојала, што је била наша. И нека јој је слава заувек, до краја времена.
Новембар 2019.
Дугогодишња сарадница Љиљане Вучковић-Декић
Душица Дуца Гавриловић, маст.мат
Институт за онкологију и радиологију Србије
