Наслеђе и рак

Mирјана Бранковић-Магић

Брошура је припремљена у склопу пројекта Института за онкологију и радиологију Србије „Знањем против рака“ под покровитељством Министарства здравља Републике Србије, програм 1802 „Превентивна здравствена заштита“, пројекат 0008 – Подршка спровођењу нациоиналног програма онколошке здравствене заштите „Србија против рака“ у 2015. год.

Kliknite na brošuru za download

УВОД У НАСЛЕЂЕ

Генетика је наука која се бави наслеђем – проучава како се поједина својства, као што су нпр. боја косе или боја очију, преносе кроз гене са родитеља на децу.

Гени су делови дезоксирибонуклеинске киселине (ДНК) унутар наших ћелија и у њима се налази упутство како да ћелије функционишу исправно. Гени утичу на преношење одређених особина са родитеља на потомство (нпр. боја очију, боја косе, висина, итд.), али и на вероватноћу оболевања од неке болести.

У људском организму гени су упаковани у 23 пара дугачких ланаца ДНК, који се називају хромозоми. Један сет хромозома наслеђујемо од мајке, а други од оца. То значи да сваки ген у нашим ћелијама има две копије – једну наслеђену од мајке, а једну од оца. Сваки хромозом може да садржи стотине или хиљаде гена који се преносе са родитеља на децу. Гени са којима смо рођени се налазе у свакој ћелији нашег организма.

Свака ћелија вишећелијског организма обавља одређену функцију у организму. Сви ћелијски процеси одвијају се прецизно и тачно управо захваљујући информацијама садржаним у генима. Информација у генима зависи од тачног редоследа ДНК, која чини градивну материју гена. У неким случајевима долази до оштећења ДНК, која могу бити спонтана (последица нормалних ћелијских процеса) или индукована спољашњим факторима (УВ зрачење, јонизујуће зрачење…).

Промене у структури ДНК називају се мутацијама и имају најважнију улогу у настанку рака. Неке мутације доводе до губитка контроле при деоби и расту ћелија, што води ка појави рака. Пре него што нека ћелија организма постане малигна, неопходно је да се у њој акумулирају промене у више гена.

СТЕЧЕНЕ И НАСЛЕДНЕ ПРОМЕНЕ У ГЕНИМА (МУТАЦИЈЕ)

Стечене мутације

Малигни тумори (канцер, рак) настају јер се током нашег живота дешавају генске промене у ћелијама неког органа. Промене могу бити изазване спољним факторима, као што су нпр. изложеност дуванском диму или сунчевом зрачењу, могу настати под дејством унутрашњих фактора, али се могу догодити и случајно, без неког очигледног разлога.

Већина малигних тумора настаје као последица промена (мутација) у генима у ћелијама различитих органа. Ове промене се накупљају током живота и могу довести до појаве случајног или спорадичног рака. Појава наследних болести у онкологији је ретка, па се може рећи да већина канцера свих анатомских локализација настаје случајно, као тзв. спорадични или случајни рак.

Велики број генских промена се јавља само у туморским ћелијама и то превасходно у генима који регулишу најважније ћелијске процесе. Ове промене – мутације спадају у категорију тзв. стечених мутација и могу се преносити само деобом са мајке- ћелије на ћерке-ћелије. То значи да ће све туморске ћелије имати такве мутације, док их нормалне ћелије организма неће поседовати – са аспекта наслеђа оне се преносе искључиво на ћерке-ћелије, али не и на организам. Овакве генске промене узрокују настанак спорадичних случајева рака.

Урођене – наследне мутације

Генске промене се мог у јавити и у полним ћелијама. Такве промене су присутне у свакој ћелији у организму, спадају у категорију наследних мутација и наслеђују се на нивоу организма. Наследне мутације се налазе у свакој ћелији нашег организма, па и у ћелијама које нису туморске. Овакве промене карактеришу појаву наследног рака. С обзиром да се дате мутације налазе у генима који су присутни у сперматозоиду или јајној ћелији, у таквим случајевима преносе се вертикално – са родитеља на децу, у одређеним породицама.

 •   Наследне мутације вишеструко увећавају ризик од појаве рака. Зашто?

Одговор на ово питање дао је почетком 70-тих година прошлог века генетичар Алфред Кнудсон. Он је претпоставио да је за настанак рака неопходно да се обе копије гена (једна од мајке, друга од оца) измене. Кнудсонова хипотеза претпоставља да је код наследних канцера једна копија гена већ измењена због наслеђене мутације (први догађај), док други ген бива измењен у ћелијама током живота (други догађај). Хипотеза предвиђа да је вероватноћа да се деси стечена мутација као други догађај у некој од ћелија организма много већа код носилаца наследне мутације, него да се десе два догађаја у ћелијама особа које нису носиоци наследних мутација.

Наслеђивање предиспозиције за настанак најчешћих наследних канцера је моногенско, што значи да ове болести настају као последица наследних мутација у једном појединачном гену. Склоност ка оболевању се наслеђује по Менделовим законима класичне генетике – аутозомно доминантно, што значи да ако један родитељ има наследну генску мутацију, деца имају 50% шансе да такву генску промену наследе. Наследна предиспозиција може се наслеђивати или по очевој или по мајчиној страни породичног стабла.

Особе које носе наследне мутације не морају обавезно да оболе од рака, али је за њих ризик од оболевања током живота знатно виши од просека.

Особе са наследним мутацијама у одређеним генима не само да имају повећан ризик за развој болести, него је и вероватније да ће оболети у ранијем животном добу, као и да ће оболети од више примарних тумора.

 НАСЛЕДНИ КАНЦЕРСКИ СИНДРОМИ

Иако смо раније веровали да ће бити откривени гени чије промене a priori доводе до склоности ка оболевању од било које врсте малигнитета, то се није десило. Последњих година откривен је одређени број гена чије мутације доприносе настанку наследне предиспозиције за поједине честе анатомске локализације рака, као што су карцином дојке, јајника, дебелог црева, простате и још неке ређе типове рака.

Уколико се у породици примети велики број случајева оболевања од карцинома у млађем животном добу, као и појава вишеструких примарних тумора код оболелих, требало би посумњати на постојање наследног канцерског синдрома.

Некада је тешко препознати наследни рак у породицама због непознате породичне историје или недовољне медицинске документације. Такође, спорадични карциноми учесталих облика, као што су карцином дојке или дебелог црева, могу настати и код особа које не носе наследне мутације, што додатно отежава успостављање разлике између правих наследних канцерских синдрома и случајног породичног накупљања болести.

Вероватноћа да особа која носи наследну мутацију оболи од карцинома зависи од више фактора, као што је на пример тип наслеђене генске промене, али и од спољашњих фактора, као што су начин исхране, начин живота, изложеност штетним факторима средине. И ендогени фактори (фактори раста, хормони) могу допринети повећању ризика.

Наследни рак се најчешће манифестује већим бројем оболелих у породици и може се детектовати на основу присуства промена у генима одговорним за ову предиспозицију.

Позитивна породична историја болести подразумева појаву неколико оболелих сродника са исте стране породичног стабла. Сматра се да наследну предиспозицију са високим ризиком за оболевање носи, у зависности од анатомске локализације, око 5-10% оболелих.

За разлику од спорадичног рака исте анатомске локализације, наследни рак се предоминантно јавља у млађем животном добу.

•   Да ли неко ко има наследну мутацију мора обавезно и да оболи од рака?

За већину наследних канцерских синдрома одговор је – НЕ. Присуство наследне мутације само утиче на повећање ризика од оболевања. За сада није могуће са сигурношћу утврдити који ће носилац наследних мутација заиста оболети, а који не. У већини наследних канцерских синдрома, присуство штетних наследних мутација може да се користи само као параметар за процену ризика од оболевања.

 НАЈЧЕШЋИ НАСЛЕДНИ КАНЦЕРИ

РАК ДЕБЕЛОГ ЦРЕВА

Спорадични карцином дебелог црева код кога се не уочава већи број оболелих у породици, као ни изражена генетичка предиспозиција, најчешћи је облик рака црева, од кога оболи чак

1,2 милиона људи годишње. Око 25% оболелих од колоректалног карцинома има позитивну породичну историју болести, али се не може сврстати у неки од познатих наследних канцерских синдрома, па се стога и дефинише као фамилијарни колоректални карцином.

У просеку 1 од 20 случајева рака црева (око 5%) се јавља код особа које имају породично накупљање ове болести, које се може сврстати у познате наследне канцерске синдроме (појава фамилијарне аденоматозне полипозе и наследног неполипозног карцинома дебелог црева и ректума).

Фамилијарна аденоматозна полипоза (FAP) је обољење узроковано наследном променом у APC (енгл. Adenomatosus Polyposis Coli) гену. Ова ретка болест узрок је настанка свега око 1% свих карцинома црева. Заступљена је једнако код мушкараца и код жена (инциденце 1/10.000 – 1/30 000). Наследна промена у APC гену изазива појаву стотине бенигних (неканцерозних) полипа на дебелом цреву у млађем животном добу. Временом ови полипи могу да се измене и развију у рак. Малигнитет се код особа које носе FAP обично развија око 35-те године. Животни ризик код оболевања од колоректалног карцинома је скоро 100%.

Наследни неполипозни карцином дебелог црева (енгл. HNPCC – Hereditary nonpolyposis colon cancer) се другачије назива и Lynch синдром (lS) и представља најчешћи наследни канцерски синдром, одговоран за око 3% свих карцинома. У укупном корпусу оболелих од колоректалног рака узима удео од 2 до 5%. Појаву Lynch-овог синдрома изазивају наследне промене у генима за тзв. „mismatch” поправку оштећене ДНК (MMR гени).

Следећи MMR гени су одговорни за настанак LS-а: MLH1 је одговоран за 50% случајева, MSH2 за око 40% случајева, MSH6 за 7% случајева, PMS2 за мање од 5% случајева и ген за епителијални адхезиони протеин (EpCam ген) (2p21) је одговоран за 1-3% случајева.

Између 70 и 90% пацијената са LS оболева од карцинома дебелог црева и ректума, док се код жена развија и карцином ендометријума (епител материце), са животним ризиком од 60%. Придружени канцери у оквиру LS-а су и карциноми желуца, јајника, жучне кесе, танког црева, мозга, коже и мокраћне бешике. Појава придружених канцера је ређа од појаве карцинома дебелог црева и карцинома ендометријума – 10 до 15% жена са LS-ом ће оболети од карцинома јајника.

При цртању родослова неопходно је да се унесу подаци за 3 генерације породице.

Међу наследне канцерске синдроме црева спадају и Peutz- Jeghers синдром (PJS), везан за наследне промене у STK11 гену, који се сем породичног накупљања карцинома дебелог црева одликује и накупљањем неких других типова рака, као и јувенилни полипозни синдром (JPS), који настаје као последица наследних промена у BMPR1 и SMAD4 генима. Промене у једном од ова два гена доводе до појаве полипа у танком цреву и желуцу. PJS и JPS су веома ретки, а за JPS није ни сасвим јасно у којој мери подиже ризик за развој рака.

РАК ДОЈКЕ

Рак дојке је најчешћи канцер код жена, како у свету, тако и у Србији. Број новооболелих у Европи износи око 464.000 годишње, а у Србији око 4.600. Једна од 8 до 10 жена ће током живота оболети од рака дојке.

Фамилијарни карцином дојке

Показано је да и ова веома честа малигна болест садржи мали удео оболелих (5-10%) са породичним накупљањем карцинома дојке као директном последицом присуства наследне предиспозиције. Наследна предиспозиција за карцином дојке и/или јајника први пут је дефинисана открићем BRCA1/2 гена, који доприносе настанку болести. Поред наследне и спорадичне форме болести, уочава се да се у породицама око 20% пацијената јавља накупљање оболелих без јасне повезаности са познатим канцерским синдромима и генима који их дефинишу. Овај облик се назива фамилијарни карцином дојке. Узрок накупљања оболелих код фамилијарног облика болести још увек није познат, али се верује да су у питању спорадични случајеви у истој породици или да је болест последица заједничких спољашњих фактора којима су чланови једне породице изложени, односно сличног начина живота. Могуће је да настанку фамилијарног облика карцинома дојке доприносе и промене у генима које носе низак ризик од оболевања, али без јасног обрасца њиховог наслеђивања.

Повећање ризика од оболевања од карцинома дојке је повезано са повећањем броја оболелих сродника, нарочито сродника првог наследног реда. Поредећи са особом која нема позитивну породичну историју, ризик се повећава до 2 пута ако постоји један оболели близак сродник, до 3 пута са два оболела сродника и скоро до 4 пута са три или више оболелих сродника. Ризик се повећава и уколико је сродник оболео у млађем животном добу, па је повећан и до 5 пута код особе млађе од 40 година чији је сродник у време дијагнозе болести имао мање од 40 година.

Наследна предиспозиција за карцином дојке најчешће се повезује са променама у следећим генима:

•  BRCA1и BRCA2
•  p53
•  PTEN

Наследни канцерски синдром дојке и/или јајника (BRCA1/BRCA2 – зависни карцином дојке)

BRCA1 и BRCA2 гени (енгл. – BRеаst CAncer gene 1 и 2) су откривени средином деведесетих година прошлог века, када је први пут успостављена повезаност између промена у неким генима и настанка наследне предиспозиције за неки рак. Носиоци BRCA мутација имају веома висок ризик оболевања од карцинома дојке – чак 45 до 85 од 100 жена носилаца мутација ће током живота оболети од карцинома дојке. Повећава се и склоност ка појави обостраног карцинома дојке. Повећан је ризик оболевања од карцинома јајника (чак и до 59%), нарочито везано за BRCA1 мутације. За BRCA1 мутације везује се појава карцинома дојке у млађем животном добу.

Повећан ризик за оболевање од мушког карцинома дојке, карцинома панкреаса и карцинома простате се може повезати са променама у оба гена, али су много чешћи код носилаца BRCA2 мутације.

Иако су BRCA1 и BRCA2 најчешће мутирани гени у наследном карциному дојке и по њиховом открићу се веровало да ће мутације у њима објаснити целокупну генетичку предиспозицију за развој ове болести, данас се зна да то није случај. Чак и у високоризичним породицама са карциномом дојке, у којима је оболело 4 или више сродника, учесталост BRCA мутација износи од 30% до 65%, док је у породицама са накупљањем оболелих од карцинома дојке и карцинома јајника тај проценат већи.

Li–Fraumeni синдром

Гермина т ивне  пр омене у  ТP53  г ен у  из азив ај у  нас ле д н у предиспозицију за карцином дојке као део ретког Li-Fraumeni канцерског синдрома, који се карактерише појавом различитих канцера у породицама – саркома, леукемија, тумора мозга, тумора коре надбубрежне жлезде и карцинома дојке. Већина ових канцера се јавља још у детињству, док се карцином дојке јавља код младих жена. Особе са овим синдромом током живота могу оболети од више канцера. Li-Fraumeni синдром је веома редак и изазива мање од 1% свих карцинома дојке. Животни ризик код оболевања од карцинома дојке износи од 56 до 90%.

Cowden синдром

Појава овог синдрома се повезује са променама у PTEN гену. Овај наследни синдром је веома редак (јавља се код 1/200.000 жена), а одликује га појава видљивих аномалија, уз појаву карцинома дојке, штитасте жлезде и других канцера у породици. Животни ризик код оболевања од карцинома дојке износи од 25 до 50%.

ШТИТАСТА ЖЛЕЗДА

Карциноми штитасте жлезде су ретки малигни тумори, чине 1% свих малигнитета и представљају најчешће малигнитете ендокриног система.

Између 5 и 20% свих карцинома штитасте жлезде су медуларни карциноми (MTC). Наследна форма болести присутна је у око 25% случајева и може се појавити у оквиру мултипле ендокрине неоплазије 2А или 2B или као фамилијарни медуларни карцином штитасте жлезде (FMTC), а базира се на присуству специфичних наследних мутација у RET (енгл. – REarranged during Transfection) гену. Мутације RET гена идентификоване су код 98% пацијената са МЕN-2А, преко 98% пацијената са МЕN-2B и у 95% фамилија са FMTC. Уз наследне мутације RET гена везује се веома високи ризик оболевања од медуларног карцинома штитасте жлезде, који износи скоро 100%.

НАСЛЕДНИ МЕЛАНОМ

Једна од десет особа оболелих од меланома има позитивну породичну историју. Наследне генске промене у CDKN2A или CDK4 гену присутне су у 20-40% фамилијарног меланома и чак у 75% породица са 4 или више оболелих чланова. Животни ризик код оболевања повезаног са присуством мутација није јасно дефинисан и зависи од географског поднебља – износи до 40%, али је већи у нпр. Аустралији.

 Von  Hippel lindau (VHl) СИНДРОМ

VHL је редак канцерски синдром (3/10.000 људи) изазван наследном променом у VHL гену, а 40% људи са VHL-ом развија карцином бубрега. Ове особе имају повећан ризик од појаве неких веома ретких малигних тумора, али и неких бенигних тумора.

КАДА МОЖЕМО ДА ПОСУМЊАМО НА ПРИСУСТВО НАСЛЕДНОГ РАКА?

•   У породици се појављује већи број случајева рака ређег типа (нпр. карцином бубрега)
•   Канцери се код чланова породице јављају у млађем животном добу него што је уобичајено (нпр. карцином дебелог црева у 25-тој години)
•   Појава више канцера код исте особе (нпр. карцином дојке и карцином јајника код исте болеснице)
•   Појава рака на оба парна органа (нпр. оба бубрега, обе дојке)
•   Појава више од једног рака у детињству међу браћом и сестрама (нпр. сарком и код брата и код сестре)
•   Појава одређене врсте рака код пола код кога то није уобичајено (нпр. карцином дојке код мушкарца)

Такође, када разматрамо случајеве оболевања од рака у сопственој породици, за сваки појединачни случај треба размотрити следеће:

•   ко је оболео и у којој сте сродничкој вези – случајеви оболевања међу блиским сродницима, као што су родитељи, деца или браћа и сестре, носе већи значај него када су у питању даљи рођаци;

•   да ли се ради о ретком типу рака – два или више случајева ретких канцера у породици указује на ризик од наследне болести; такође, удружена појава неколико типова рака указује на присуство неког од наследних канцерских синдрома у породици (нпр. удружена појава карцинома дојке и карцинома јајника указује на наследни канцерски синдром дојке и јајника);

•   колико је био стар сродник у време успостављања дијагнозе – већина честих канцера није уобичајена у изразито младом животном добу, нпр. пре тридесете године, па чињеница да у породици има

2 или више оболелих може бити знак наследног рака; насупрот томе, ситуација у којој постоје 2 сродника оболела од карцинома простате у 80-тој години, не указује на наследну болест;

•   да ли је особа имала више од једног типа рака, с обзиром да се појава више канцера код исте особе повезује са наследном болешћу; у оквиру неких канцерских синдрома може доћи и до груписања болести које нису малигне или до појаве бенигних тумора;

•   да ли је особа била изложена неком од познатих фактора ризика, нпр. појава карцинома плућа код пушача.

ГЕНЕТИЧКО ТЕСТИРАЊЕ ЗА НАСЛЕДНИ РАК

Генетичко тестирање је процес који употребљава медицинске лабораторијске тестове за проналажење промена (мутација) у генима или хромозомима појединца. Лабораторијско тестирање се обично изводи из узорка крви.

Процес генетичког тестирања омогућава идентификацију појединаца и породица под ризиком за наследни рак и данас је доступан за већину најчешћих наследних канцерских синдрома. Најчешће се примењује тип тестирања којим се код појединаца и породица који нису оболели проверава присуство генске мутације која носи ризик од оболевања. Овај тип тестирања се назива предиктивно генетичко тестирање.

Тестирање се спроводи у породицама са позитивном породичном историјом, што указује на болест која можда може бити наследна.

Генетичко тестирање везано за ризик од рака се може употребити:

•  да се утврди да ли нека особа носи одређену генску мутацију која повећава ризик за одређени канцер или одређене канцере;
•  да код члана породице потврди присуство или одсуство претходно у породици утврђене генске мутације.

Процес генетичког тестирања састоји се из три основна корака:

•  пре-тест саветовање
•  лабораторијске детекције промена у гену одговорном за наследну предиспозицију
•  пост-тест саветовање.

Саветовање пре теста

Због мог ућих озбиљних последица генетичког тестирања, саветовање је веома битан део процеса и препоручује се свим особама које размишљају о тестирању. Генетичко саветовање укључује дискусију о личној и породичној историји рака, а препору чује се особама или породицама са мултиплим случајевима рака дијагностикованим у неуобичајено младом животном добу. Генетички саветник обавештава особу о концепту генетичког тестирања и помаже јој да донесе одлуку који генски тест може бити од користи у појединачном случају. У саветовање може бити укључена и професионална психолошка подршка, пре и након тестирања, са циљем да помогне појединцу да се носи са резултатима тестирања.

Са етичког аспекта најважније је питање да ли је ризик сразмеран користи коју сазнање о наследној болести може да пружи? Сваки појединац који се подвргава тестирању треба да кроз процес пре- тест саветовања буде информисан о свим детаљима генетичког тестирања, да постави питања и сходно томе добровољно потпише пристанак на тестирање.

Одлука је искључиво лични и слободан избор, и када је у питању тес тирање и када се ради о обавештавању о резултатима тестирања.

Резултати генетичког тестирања су осетљиви лични подаци који се односе на биолошку приватност појединца и сматрају се поверљивим, што значи да се без одобрења тестиране особе не могу давати на увид трећим лицима.

Одлуку о тестирању особа може да донесе у току саветовања, али и касније. Генетичко саветовање не захтева обавезно извођење генског теста, а и сама лабораторијска детекција генске мутације не мора бити корисна за свакога ко се подвргава генетичком саветовању.

Лабораторијско откривање мутација

Генетички тест је сваки лабораторијски тест који се изводи у циљу сакупљања података у вези са генетиком неке особе.

Откриће повезаности између два BRCA гена и настанка наследне форме карцинома дојке, заједно са развојем метода за детекцију промена у овим генима, омог ућило је тестирање наследне предиспозиције за настанак карцинома дојке, али је и отворило врата за карактеризацију гена одговорних за настанак наследних малигних тумора других анатомских локализација.

С обзиром да се ради о проналажењу наследних промена у генима одговорним за настанак предиспозиције за развој малигне болести, лабораторијска детекција датих промена се најчешће врши из узорка периферне крви или из узорка букалне слузокоже.

У Табели 1 побројани су канцерски синдроми за које је могуће детектовати генску промену која их изазива.

Детекцију већине наследних канцерских синдрома карактерише:

•  недостатак груписања промена одговорних за наследну предиспозицију у одређеним регионима гена, па је зато примена методе директног секвенцирања целог гена „златни стандард” за лабораторијску дијагностику ових промена;

•  у  генима одговор ним за  настанак наследне предиспозиције пронађен је велики број генских промена – мутација и стално се откривају нове промене; наравно да све пронађене мутације, тј. генске промене, немају исти значај у односу на наследну предиспозицију за дати канцерски синдром.

Резултат лабораторијског тестирања на присуство мутација може бити негативан (одсуство мутација) и позитиван (присуство мутација).

Када у породици у којој постоји изразито породично накупљање није детектована мутација, тај негативни резултат не представља прави негативан резултат, јер може да постоји повећан ризик од мутација у за сада непознатим генима или генима који нису тестирани. Испитаници са негативним резултатом из породица са већ описаним штетним мутацијама не носе ризик за настанак наследног карцинома – прави негативан резултат.

Позитиван резултат тестирања може показати:

•  присуство штетних мутација које доприносе настанку наследне предиспозиције;
•  присуство бенигних промена (полиморфизми) које не доприносе настанку наследне предиспозиције;
•  присуство тзв. некласификованих варијанти чији је утицај на настанак болести непознат, што значи да не можемо са сигурношћу рећи о каквој врсти промене се ради; овакав резултат спада у категорију неинформативног резултата.

Саветовање након теста

Испитаници чији је резултат тестирања позитиван на присуство штетних мутација подвргавају се пост-тест саветовању. Испитаници се морају информисати о могућим последицама по потомство и о потреби тестирања крвних сродника.

Здравим особама код којих је утврђено присуство штетних мутација које доводе до наследне предиспозиције и повећаног ризика од оболевања од појединих врста рака, савет ују се различите методе за клиничко праћење или смањење ризика од оболевања, у зависности од ефекта наследне штетне мутације и типа рака за који се повећава ризик од оболевања (Табела

2). Добијање информације о овентуалном оболевању још увек здравих особа носи велики здравствени, али и социјални значај, јер нам омогућава спровођење мера за спречавање настанка болести.

Шта свака особа која носи штетне мутације може да уради за себе?

•  Хранити се здраво, уз примену хране која обилује влакнима, поврћем и воћем и мали унос црвеног меса и месних прерађевина.

•  Не пушити.
•  Смањити унос алкохола.
•  Одржавати пожељну телесну тежину.
•  Бити физички активан, што подразумева умерену физичку активност у трајању од 30 минута дневно.

За оболеле особе код којих је утврђено да су носиоци штетне мутације која повећава ризик од оболевања

Код већ оболелих особа, у оквиру одређених канцерских синдрома постоји повећани ризик од придружених канцера, па оваква информација може помоћи да се спроведу адекватне мере којима ће се спречити или умањити шансе за настанак датих малигних тумора. Сем тога, све више се кроз развој циљаних биолошких терапија користе дефекти у малигним ћелијама који су последица промена у генима. Пример циљане биолошке терапије у случају наследног рака је и примена лекова, тзв. PARP инхибитора за лечење BRCA1 и BRCA2 зависних карцинома јајника и карцинома дојке. Тако се зна да су малигни тумори са BRCA1/2 мутацијом, у односу на конвенционалну хемиотерапију, осетљивији на примену деривата платине.

Предности генетичког тестирања

 •  Очигледна корист је, пре свега, могућност да особа која се тестира боље разуме ризик за настанак болести, што ће јој помоћи у доношењу одлука које су важне за њено здравље.

•  Негативан резултат лабораторијске детекције мутација у породици где је откривена породична мутација, ослобађа сроднике страха и неизвесности да ће оболети од наследне болести.

•  Позитиван резултат (присуство штетне мутације) помаже здравој особи да донесе важне одлуке које се тичу њене будућности (нпр. питање потомства), као и могућности смањења ризика од оболевања. У случају да се особа одлучи за адекватно клиничко праћење, постоји могућност откривања болести у раној фази, када је излечива.

•  Код особа већ оболелих од рака, генетичко тестирање може да помогне у процени прогнозе болести, да утиче на спречавање појаве других канцера који се јављају у датом канцерском синдрому и да у неким случајевима утиче и на одлуку о примени одговарајуће антиканцерске терапије.

•  Треба имати у виду да се област наследног рака, укључујући и карактеризацију гена који доприносе настанку рака, интензивно истражује, тако да се очекују и практична побољшања у овој области.

 Мане генетичког тестирања

•  Генетичко тестирање, чекање резултата тестирања и преузимање готових резултата може изазвати јаке емоционалне реакције, као што су стрес, забринутост, олакшање или осећај кривице. Веома је важно да особа пажљиво размотри могуће последице по себе и породицу, без обзира да ли се ради о доброј или лошој вести.

•  Генски тестови не морају увек дати јасне одговоре о наследној болести – позитиван резултат (присуство штетних мутација) не значи увек да ће се особа заиста и разболети, већ само показује да би се то могло догодити (нпр. карцином дојке, карцином дебелог црева).

•  Резултати генетичког теста неке особе могу указати на неопходност генетичког тестирања крвних сродника. Да ли остали чланови породице желе да знају ту информацију?

•  Као и код већине медицинских лабораторијских тестова, постоји могућност погрешке, али и погрешног тумачења резултата генских анализа, што је нарочито изражено због комплексности резултата тестирања.

Посебан проблем у тумачењу генских тестова представља могућност детекције некласификованих варијанти у генима који одређују наследну предиспозицију. Ове генске промене би се на основу лабораторијске детекције могле евентуално сврстати у штетне, али то није могуће урадити без адекватне потврде у клиничком праћењу носилаца промена. Стално се откривају нове промене, а велики број њих је ограничен на одређене популације, тако да је релативно тешко доћи до клиничких показатеља у кратком временском интервалу. С обзиром да јасна клиничка препорука у случају некласификованих варијанти још увек није позната, на испитанике који носе овакве промене не могу се применити методе за смањење ризика од оболевања, што представља додатни проблем.

Увођење нових методологија секвенцирања (енгл. Next Generation Sequencing) омогућило је истовремено одређивање мутација у панелима гена. За многе од тих гена још увек није јасно у којој мери подижу ризик за оболевање од рака, па се због тога анализа и интерпретација резултата усложњава. Стога се још увек поставља питање да ли ће и када растућа листа гена бити укључена у рутинско клиничко тестирање.

Посебан социјални, правни и етички изазов који носи генетичка информација се додатно компликује увођењем ДНК „кућних тестова“, који се нуде директно потенцијалним корисницима. Проблем оваквог тестирања је недостатак адекватног генетичког саветовања и чињеница да се одлука о тестирању доноси на основу некомплетне информације, па се доводи у питање валидност информисаног пристанка, уколико је уопште дат. Додатни проблем је што резултати веома често не дају комплетне одговоре које обећавају произвођачи тестова.

Захваљујући открићу гена који доприносе настанку наследне предиспозиције за различите анатомске локализације рака, направљен је велики помак у идентификацији особа које носе високи ризик од оболевања. Међутим, иако се развијају стратегије за превенцију болести, носиоци мутација се суочавају са великим дилемама у односу на будући начин живота, последице на потомство, као и начине за смањење ризика.

Могућност да оболеле од наследне форме болести окарактеришемо на основу поремећаја у важним ћелијским процесима који су последица мутација гена, отвара врата бољој превенцији малигних болести, као и развитку циљаних терапија које треба да допринесу индивидуализацији антиканцерског лечења, што ће довести до смањења оболевања и смртности од рака.

Информације о наследном раку – интернет извори:

– Cancer Research UK. Inherited genes
– American Cancer Society: Genetic testing for cancer: What do you need to know
– National Cancer Institute: The genetics of cancer