жном телерадиотерапијом, проф. др Александар Си-
мић, бавио се брахитерапијом или радијум-терапи-
јом и прим. др Владета Поповић, који је учествовао
у креирању рендген и радијум терапије, у Заводу за
рендген-терапију и радијум-терапију, и касније у Ра-
диолошком институту.
Трећа фаза (1947–1980)
Радиолошки институт основан је крајем 1947. г.
спајањем Завода за рендгенологију и Завода за ра-
дијум-терапију и пресељењем у новосаграђену згра-
ду у Пастеровој 14.
Први управник Радиолошког института био је
проф. др Стојан Дедић, који се бавио дијагностичком
радиологијом, а остао је на том положају све до пен-
зионисања 1955. г. Њега је наследио проф. др Бого-
љуб Бошњаковић, који
је руководио Институ-
том у периоду од 1955.
до 1969. г. Звање
управника у то време је
промењено у звање ди-
ректора, те је следећи
директор Радиолошког
института био проф. др
Златко Меркаш, од
1969. до 1978. г.
Радиолошки инсти-
тут је био централна
установа и за радиоло-
шку дијагностику и за
радиолошку терапију.
По оснивању Институ-
та било је обезбеђено око 150 болесничких кревета,
да би се током година број постеља повећао на 253.
Шездесетих година радиотерапијска одељења су
била мешовита, а седамдесетих година је почела бла-
га диференцијација одељења и радиотерапеута пре-
ма локализацијама тумора.
Служба радиотерапије
89
Проф. др Стојан Дедић
(1888–1956)
Проф. др Богољуб
Бошњаковић (1899–1976)
Проф. др Златко
Меркаш (1920–1998)
Радијум-226, др Димитрије Миодраговић, прва апли-
кација радијума у цервикални канал и вагиналне
форниксе код одмаклог карцинома грлића (1932)
