органе и органске системе. У прилог наведеном је по-
датак да је 1938. године написао роман
Девојка без
предрасуда
, који описује савремени живот у Београ-
ду. Умро је несрећним случајем у Београду, у шезде-
сет осмој години.
Институт за онкологију и радиологију.
Први део: двадесети век (1979–2000)
У септембру 1979. године настаје Институт за он-
кологију и радиологију, интеграцијом Радиолошког
института и Онколошког института „Ксенофон Ша-
ховић“. Наведени догађај је почетак динамичних ор-
ганизационих збивања у Институту током последње
две деценије двадесетог века, која значајно утичу на
радиолошку дијагностику. Њихова хронологија следи.
Крајем 1982. године Институт за онкологију и
радиологију улази у састав Клиничког центра Меди-
цинског факултета у Београду, у чијем саставу остаје
до 1993. године, када са одваја у самосталну устано-
ву. Године 1983. за руководиоца Института долази
др сц. мед. Никола Митровић, специјалиста неуроп-
сихијатар и специјалиста радиолог, који постаје ру-
ководилац установе у периоду 1983–2001. Преласком
др сц. мед. Николе Митровића из Неуропсихијатријске
клинике, део ове клинике који се односио на радио-
лошку дијагностику – неурорадиологију, припаја се
Институту за онкологију и радиологију. Године 1989.
прелази из Војномедицинске академије у Београду
у Институт за онкологију и радиологију Србије еми-
нентни интервентни радиолог др сц. мед. Слободан
Радојковић, који уводи интервентну радиологију у
установу, правећи могућност радикалног заокрета ка
савременој радиологији у онкологији.
Од 1982. до 1993. године, за разлику од осталих
здравствених сектора Института, који су целим опсе-
гом делатности били смештени у згради у Пастеровој
улици број 14, радиолошка дијагностика Института
се одвијала на три физички одвојена места, и то: пр-
во – у згради у Пастеровој 14, друго – у Ургентном
центру, и треће – у згради садашњег Института за
неурологију у Улици доктора Суботића. То су била
три одвојена локалитета, не само физички, већ и по
опреми, правцу у радиологији и делатности. У згра-
ди Института, водећа је била конвенционална ради-
олошка дијагностика, дијагностика обољења дојке и
лимфографија. Под званичним руковођењем глав-
ног радиолога, чија је ужа здравствена делатност би-
ла радиотерапија, прим. др Предрага Брзаковића,
кога по одласку у пензију замењује проф. др Вера
Арсеновић-Шобић, радиолошку дијагностику оба-
вљају: проф. др Јован Лазић, др Радислав Илић, др
Живота Јованчевић, др Ранко Мутавџић, др Воји-
слав Свиларић, др Милош Коњевић, др Предраг
Брндушић, др Светлана Егоров, др Светлана Ја-
шмак, др Марија Димчић, др Оливера Стевановић,
др Нада Таталовић, др Лана Тодорић-Илић, др Бра-
нислав Пиштељић, док је лекар на специјализацији
др Биљана Јаковљевић. Консултације за лекаре на
специјализацији из радиологије два пута су у току
радне недеље држали др Светлана Егоров, одмере-
ног и достојанственог педагошког приступа и лепог
стила у тумачењу радиолошких налаза, и др Лана
Тодорић-Илић. Део радиолошке дијагностике Инсти-
тута смештен у простору Ургентног центра Клинич-
ког центра поседовао је: апарат за CT дијагностику,
две ангио-сале, апарат за рендгеноскопију, апарат
за рендгенографије у пријемном делу. Један од пр-
вих ултразвучних апарата у Клиничком центру који
припада радиологији стиже у Ургентни центар 1989.
године. Део радиолошке дијагностике Института ко-
ји се налазио у простору сутерена зграде садашњег
Института за неурологију, наставак је традиције Неу-
рорадиологије „Врачар“, основане године 1969. Опсег
радиолошке делатности у ове две јединице односио
Служба радиолошке дијагностике
75
