Институту. Као експертна установа, Радиолошки ин-
ститут је обављао прегледе за стационарне и амбу-
лантне пацијенте из целе Југославије, адултну и пе-
дијатријску популацију. Прегледи су обухватали:
стандардне радиографије плућа и срца, коштано-
зглобног система, контрастне прегледе дигестивне
цеви и уро-тракта, лимфографије, мијелографије,
пнеумоенцефалографије, пнеуморетроперитонеум,
мамографију, галактографију, пнеумоцистографију
и специјалне снимке фацијалног масива, мастоида,
пирамидне кости, базе лобање, параназалних шупљи-
на. Такође, обављала су се рендгенска снимања за
потребе планирања радиотерапије, у позицији коју па-
цијент заузима при зрачењу. Планирано зрачно поље
је означавано радиоопалесцентним маркером (рамо-
вима од калаја или олова димензија зрачног поља,
који би се постављали на кожу пацијента при снима-
њу). Тачност плана се процењивала на основу позна-
вања скелетотопских односа циљног органа и сенке
маркера. Значи, унутар области радиолошке дијагно-
стике, Радиолошки институт се бавио општом радио-
логијом и почетним усмерењем према онкологији.
У Радиолошком институту се одвијала настава
из радиологије, здружени програм из радиолошке
дијагностике и радиотерапије, за студенте Медицин-
ског факултета и лекаре на специјализацији из ра-
диологије, у наменским просторијама, укључујући и
амфитеатар Медицинског факултета, који је примао
100 слушалаца (пре тринаест година престао да по-
стоји, јер је простор уступљен Централној апотеци
Института). Заступљеност наставника и сарадника
Катедре за радиологију Медицинског факултета
Универзитета у Београду (обе здравствене делатно-
сти, радиолошка дијагностика и радиотерапија) био
је следећи. Године 1947. од једанаест лекара специ-
јалиста радиолога, били су један доцент и два аси-
стента. Педесетих и шездесетих година Радиолошки
институт је имао пет професора и седам асистената.
Године 1969/70. од двадесет осам лекара два су били
професори, три доценти, један асистент, један виши
стручни сарадник и један стручни сарадник-при-
правник.
Руководиоци Радиолошког института у назначе-
ним временским периодима су били:
– проф. др Стојан Дедић (1947–1955),
– проф. др Богољуб Бошњаковић (1955–1969),
– проф. др Златко Меркаш (1969–1978).
Проф. др
Стојан Дедић
(1888–1956), први руко-
водилац Радиолошког института Медицинског фа-
култета у Београду.
Рођен је у Даљу, Славонија. Медицински факул-
тет је завршио у Грацу, а интерну медицину специ-
јализовао у Сарајеву. Специјализацију из радиоло-
гије је завршио у Бечу, у
Holckneht
-овом институту,
почетком двадесетих година двадесетог века. Када је
на Медицинском факултету 1935. године основана
Катедра клиничке радиологије и рендгенологије, био
је први руководилац Катедре, тада у звању доцента.
Био је први управник Радиолошког института. Први
студентски уџбеник из радиологије под називом
Основи рендгенске дијагностике
аутора проф. др Сто-
јана Дедића штампан је 1952. године у издању „На-
учне књиге“. Као занимљивост, ево мале дигресије:
наредна два уџбеника из радиологије за студенте
Медицинског факултета такође су уређивали профе-
сори Медицинског факултета из наставне базе Инсти-
тут за радиологију, односно Института за онкологи-
ју и радиологију Србије, и то: 1978. године уредник
је био проф. др Златко Меркаш и 1995. године уред-
ници су били проф. др Јован Лазић и проф. др Вера
Арсеновић-Шобић (још увек званични уџбеник ради-
ологије за студенте медицине). Проф. др Стојан Де-
дић је био свестрано образован, широких интересо-
вања и модерних погледа, каква је, уосталом, била
и његова стручна усмереност према радиологији, та-
да младој дисциплини медицине која обухвата све
Институт за онкологију и радиологију Србије
74
