вези с проблемима кардиохирургије. Уз помоћ кли-
нике Мејо и Института у Винчи конструисао је прву
машину за вантелесни крвоток у Југославији.
У свом раду окупљао је око себе младе лекаре,
ентузијасте, тако да је његово одељење постало један
од водећих центара кардиоваскуларне хирургије у
земљи.
У лечењу малигних тумора радио је веома ради-
калне операције тумора врата, плућа, меких ткива,
гастроинтестиналних органа.
Био је члан Интернационалног друштва хирур-
га, почасни члан управе клинике Мејо, као и члан
уредништва часописа
Surgery
и
Postgraduate medici-
ne
. За редовног члана Друштва за науку Црне Горе
изабран је 1973, а 1976. године за члана Црногорске
академије наука и уметности (ЦАНУ). Радовима је
учествовао на бројним конгресима у земљи и ино-
странству (САД, СССР, Чехословачка, Француска и
др.). У домаћим и иностраним часописима објавио је
преко 100 радова.
Сарађивао је с врхунским светским стручњаци-
ма тог времена, водећим иноваторима хирургије –
Gibbon-ом, конструктором прве машине за екстра-
корпорални крвоток, браћом Lillehei, с којима је изу-
чавао срчане залиске, као и George Clowes-ом, творцем
мембранског оксигенатора. Код њега је пратио сту-
дије шока, код DeBakey-ја напретке у васкуларној
хирургији. Wood и Vuler упознају га с хирургијом ср-
ца деце и решавањем проблема урођених срчаних
мана у Hammersmith болници у Лондону. Woley,
Barnard, Shumway, Clagett, Kirklin били су му бли-
ски познаници и пријатељи. Доводио је врхунске
светске стручњаке који су гостовали на његовој кли-
ници и држали предавања на Медицинском факул-
тету у Београду (Gibbon, Lillehei, Mayo).
У земљи је сарађивао са многим научницима
онога времена чија су се истраживања додиривала
или поклапала с његовим пољима интересовања. Са
проф. др Милетом Магарашевићем урадио је прву
спленопортографију у нас. У сарадњи са Т. Плећа-
шем основао је лабораторију за дијагностику хормона
надбубрега. Са проф. Анђусом с Природно-матема-
тичког факултета бавио се проблемима хипотерми-
је. У сарадњи с професором К. Бранкованом увео је
дијагностику
еx tempore
.
Велики број младих хирурга слао је по светским
центрима хирургије, у којима је претходно боравио
и склопио пријатељства, тако да је изградио читаву
генерацију нових стручњака који су били кадри да
се упусте у најсложеније хируршке проблеме.
Истовремено, проф. Поповић шаље на усаврша-
вање у Данску и САД проф. Предрага Лалевића, ко-
ји постаје један од првих савремених анестезиолога.
Он је потом створио модерну анестезиолошку школу
без које нема ни модерне хирургије. Тако се може ре-
ћи да је проф. др Иво Поповић заорао дубоку бразду
у хирургији наше земље.
На Онколошком институту, где је био директор
Хируршког одељења од 1969. до 1972. године, проф.
Поповић је увео модерну анестезиолошку службу и
отворио ново одељење интензивне неге са 7 постеља,
чиме је осетно повећана постоперативна сигурност
болесника и смањен број компликација с неповољ-
ним исходом.
Посебно се залагао за организацију здравствене
службе и вредновање рада, награђивање према ра-
ду. Предлагао је организовање породичних, кућних
лекара, где би се исти лекар старао за све чланове
породице. Нажалост, није наишао на разумевање он-
дашње бирократије.
Професор др Иво Поповић Ђани умро је 23. де-
цембра 1986. године.
Институт за онкологију и радиологију Србије
194
