Академик проф. др Иво Поповић
Ђани (1915–1986)
Иво Поповић Ђани је рођен у Џероми (Аризона,
САД), 14. октобра 1915. године. Основну школу завр-
шио је у САД, а гимна-
зију у Пећи, где је мату-
рирао 1935. године. Ме-
дицински факултет упи-
сао је у Загребу 1935.
године. По избијању
Другог светског рата
прекинуо је студије да
би отишао као доброво-
љац на албански фронт.
После капитулације Ју-
гославије, као члан вој-
ног комитета, на Цети-
њу припрема устанак
против окупатора. По избијању устанка постаје ре-
ферент санитета батаљона пролетерске бригаде, ди-
визије, армије и корпуса. Био је члан хируршке еки-
пе Врховног штаба, референт санитета тенковске
бригаде Првог пролетерског корпуса.
Прекинуте студије је наставио у Београду, а
1945. године је дипломирао с просечном оценом 9,11.
По дипломирању 1945. године специјализира
хирургију на хируршком одељењу Градске болнице
у Београду. Током специјалистичког стажа радио је
и у Уролошкој клиници. Специјалистички испит из
хирургије и урологије положио је 5. 8. 1949. године у
Београду са одличним успехом. Од 1947. до 1952. го-
дине био је лични лекар Јосипа Броза Тита. Демоби-
лисан је 1952. године као пуковник санитетске службе.
Током 1949. године одлази у САД. Боравио је у
клиникама у Бостону, Балтимору, Минеаполису,
Денверу, Хјустону, Сан Франциску на специјализа-
цији грудне и кардиоваскуларне хирургије. Усавр-
шавао је хирургију жучних путева у Лиону, а прок-
тологију у Лондону, у болници „St Тhоmаs’“. Један је
од пионира грудне и кардиоваскуларне хирургије у
ондашњој Југославији. Увео је читав низ нових ме-
тода испитивања и лечења.
Године 1952. основао је хируршко одељење у бол-
ници „Др Драгиша Мишовић“.
За асистента при Катедри хирургије Медицин-
ског факултета у Београду изабран је 1951. године,
за доцента 1955, за ванредног професора 1959, а за
редовног професора 1967. године.
Године 1969. постаје директор Хируршког одеље-
ња Онколошког института у Београду.
Професор Иво Поповић радио је целокупну оп-
шту и уролошку хирургију. Био је пионир у многим
хируршким специјалностима у тадашњој Југослави-
ји. Увео је низ нових дијагностичких метода као што
су аортографија, спленопортографија, ретроперито-
нео-пнеумографија, интравенска холецистографија,
као и разне методе бронхографије. Први је радио сег-
ментне ресекције плућа у лечењу туберкулозе. По-
чиње с радикалним операцијама плућа код карци-
нома. Године 1953. похађао је курс из пулмоналне и
кардиоваскуларне хирургије у Холандији. Године
1954. специјализирао је хирургију жучних путева
код професора Mallet Guy-а у Француској, а у Лон-
дону, у болници „St Marks“, усавршава колоректалну
хирургију. У нашој земљи је увео интраоперативну
холангиографију. Изучавао је операције на отворе-
ном срцу у хипотермији у болници „Hammersmith“ у
Лондону, 1957. године. У периоду 1958–1959. упозна-
је се са екстракорпоралном циркулацијом и опера-
цијама на отвореном срцу у великим клиничким
центрима САД: Харварду, Бостону, Хјустону.
Од 1961. до 1963. године радио је са др Бајецом,
др Алексићем и др Томином експерименталну кар-
диоваскуларну хирургију на животињама. Гостовао
је по позиву на клиници Мејо 1962. и 1963. године у
193
Катедра хирургије
