цинског факултета у Београду, којим тада руководи
проф. др Стојан Дедић. Наредне године усељава се
Хируршко онколошко одељење, а пет година касније,
1955. године, у згради се формира Централни онко-
лошки диспанзер.
Интерно онколошко одељење формира се одлу-
ком Савета Медицинског факултета од 20. 6. 1956.
године и њиме ће наредних 25 година руководити
проф. др Алексије Милосављевић, интерниста-хема-
толог. Ово одељење 1.
1. 1957. године постаје
самостална установа и
почиње да ради под
именом – Онколошки
институт. Новоформи-
рани институт чине
Интерно онколошко
одељење, Хируршко он-
колошко одељење, Цен-
трални онколошки дис-
панзер, све лаборато-
ријске службе, укључу-
јући и касније форми-
рано Одељење патоло-
гије. Интерно одељење,
као део Онколошког
института, усељава се
1. 9. 1958. године на по-
ловину другог спрата зграде, где се и данас налази.
У наредним годинама до интеграције, Онколошким
институтом руководе еминентни стручњаци: проф.
др Ксенофон Шаховић, проф. др Марија Вишњић,
проф. др Иво Поповић Ђани, научни саветник др
Благоје Нешковић, проф. др Драгослав Милићевић
и прим. др Младомир Пантелић. Tако су у данашњој
згради, у Пастеровој 14, до краја 70-их година про-
шлог века биле смештене две самосталне организа-
ционе целине које су се бавиле онкологијом – Ради-
олошки институт Медицинског факултета и Онколо-
шки институт. У складу с тадашњим законским про-
писима, институти су били потпуно аутономни, како
у погледу креирања пословне политике, тако и у по-
гледу финансирања. Ова чињеница производила је
одређено незадовољство код запослених, али и код
здравствених власти, те се почело размишљати о об-
једињењу ове две установе у јединствену целину. Пр-
ви кораци у том смислу учињени су остваривањем
тзв. функционалне интеграције, која је подразумева-
ла више заједничких пројеката, који су се односили
на развој превентивних делатности, формирање он-
колошких диспанзера по унутрашњости, политику
стручног усавршавања здравствених радника из
области онкологије, формирање јединственог реги-
стра за рак у Србији, те низ активности везаних за
научно-истраживачки рад и подизање свести шире
друштвене заједнице у вези с проблемима малигних
обољења. Круна ових активности била је доношење
Декларације под називом „Проблеми здравствене за-
штите оболелих од малигних обољења“, 1972. године.
Tе исте године је игром случаја Конгрес САД усвојио
законски акт, јединствен у свету, којим су дефиниса-
на далекосежна системска решења везана за свеобу-
хватне мере превенције, дијагностике и лечења ма-
лигних обољења на нивоу државе.
Но, крајем 1979. године долази до потпуне ин-
теграције Радиолошког и Онколошког института у
јединствену установу под називом Институт за онко-
логију и радиологију. Жеља лекара, визионара он-
кологије, коначно је остварена после 40 година.
Интерно онколошко одељење било је својеврсни
нуклеус „нерадиолошке“ онкологије, и свакако ди-
ректни претходник данашње Клинике за медикал-
ну онкологију, једне од три кључне организационе
јединице Института за онкологију и радиологију Ср-
бије у Београду. Њен развој није био равномеран у
свим раздобљима, што је био одраз глобалних крета-
ња и напретка системског лечења, али и материјал-
них могућности друштва.
Институт за онкологију и радиологију Србије
58
Проф. др Алексије
Милосављевић
