У данашње време има мало оних који су спрем-
ни да изучавају прошлост, ма колико да је то важно
и неопходно, не само за данашње већ и за будуће ге-
нерације. У земљи где су ратови и рушења били та-
ко чести, и у којој је немаран однос према историјској
грађи скоро пословичан, свако изучавање прошло-
сти представља право подвиг. Да није ничег другог,
књига
Институт за онкологију и радиологију Срби-
је – од оснивања до 2015. године
представљала би хвале
вредан подухват у настојању да се од заборава спасе
оно што се још спасти може, да се ради будућих ге-
нерација забележи садашњост и колико је могуће из
данашње перспективе погледа у будућност српске
онкологије.
Вођена овим жељама, група аутора, на челу са
проф. др Раданом Џодићем, с доста успеха испуни-
ла је постављене циљеве, враћајући нас на почетак,
у давну 1923. годину, када је основано прво Рендгено-
лошко одељење Опште државне болнице у Београду,
чиме је практично започела ера савремене онколо-
гије у Србији.
Аутори прилога нас даље воде до 1930. године,
када је већ била сазрела идеја о неопходности фор-
мирања једног јединственог центра, како за изуча-
вање тако и за лечење рака, коју су снажно подржали
Српско лекарско друштво, Медицински факултет у
Београду и низ других значајних институција и по-
јединаца у Краљевини Југославији. У планирању и
организацији ове, готово авангардне идеје тога вре-
мена, несебично се ангажовао академик проф. др
Ксенофон Шаховић, патолог и секретар Југословен-
ског друштва за изучавање и лечење рака основаног
давне 1927. године, као четврто онколошко друштво у
свету уопште. Нажалост, због недостатка историјске
грађе, није било могуће оценити улоге хонорарних
професора Медицинског факултета Фердинанда
Блументала и Ернеста Мисловицера.
Добровољним прилозима грађана, уз финансиј-
ску помоћ и подршку краљице Марије Карађорђевић
и намесника, кнеза Павла Карађорђевића, прику-
пљена су средства и 24. септембра 1939. постављени
су и освећени темељи нове зграде будућег Онколо-
шког института, који је понео назив „Завод кнеза Па-
вла за изучавање и лечење рака“ при Медицинском
факултету у Београду
.
И како то обично бива с градовима попут Београ-
да, који су се вековима налазили на путу разних
освајача, и „Завод кнеза Павла“ два пута је разаран,
најпре у току нацистичког, априла 1941, а затим и
савезничког бомбардовања, на Ускрс 1944. године.
После рата, зграда „Завода“ је најпре морала би-
ти обновљена, а затим и проширена током 1947. и
1948. године, када је под руководством проф. Шахо-
вића оснивана и „Лабораторија за експерименталну
онкологију“, да би 1949. године у зграду био усељен
и Радиолошки институт Медицинског факултета под
руководством проф. др Стојана Дедића, а затим и
Прва интерна клиника, Завод за балнеологију и кли-
241
ИСТОРИЈА СРПСКЕ ОНКОЛОГИЈЕ
(извод из рецензије)
