Одлука о акредитацији ИОРС-а као научног института у научној области 2025
Канцер је болест у којој долази до неконтролисаног раста и ширења у организму ненормалних форми ћелија насталих у телу оболелог.
Он је један од главних узрока смрти у развијеним земљама – најмање 1 од 5 особа у популацији Европе и Северне Америке умреће од рака. Подаци за последњих 100 година говоре да је болест све чешћа али популација стари, а са старошћу све је већа могућност да се неко разболи од канцера.
Термини канцер, малигна неоплазма или малигни тумор су синоними и они се разликују од бенигних тумора по дедиференцијацији, инвазивности и способности да метастазирају (прошире на друге делове тела), (и бенигни и малигни тумори имају неконтролисану прлиферацију). Ненормалне карактеристике малигних ћелија последица су измењене генске експресије услед различитих генских мутација (оштећење гена).
У последњих неколико година сведоци смо многобројних напредака у разумевању патогенезе канцера које су, као резултат, довеле до развоја нових терапијских могућности. Да би се разумело деловање лекова који су сада у употреби, као и лекова који се тек развијају, важно је да се са више детаља објасни патобиологија ове болести.
Канцерске ћелије поседују, више или мање, четири карактеристике које их одвајају од нормалних ћелија:
- неконтролисану пролиферацију,
- дедиференцијацију и губитак функције,
- инвазивност и
- метастазирање.
Нормална ћелија постаје канцерска због једне или више мутација у својој ДНК, које могу бити стечене или наследне. Развој канцера је сложен, вишестепени процес, укључујући не само једну генетску промену већ обично више њих, епигенетске факторе (деловање хормона, ко-карциногена, вируса и др.) који нису сами по себи узрок канцера али повећавају могућност да генске мутације резултирају канцером.
Постоје две основне категорије генских оштећења које доводе до канцера:
- активација прото-онкогена у онкогене (лоши гени) и
- инактивација тумор супресорних гена (добри гени).
Ове алтерације последица су тачкастих мутација, повећаног броја неког гена или транслокација хромозома, често као последица деловања одређених вируса или хемијских карциногена.
Нормалне ћелије имају гене који спречавају малигну трансформацију – названи тумор супресорни гени (антионкогени) – и данас има доказа да мутације ових гена се налазе у основи многих канцера. Губитак функције тумор супресорних гена може бити критичан догађај у канцерогенези.
С обзиром да данас познајемо начин како једна нормална ћелија постаје канцерска, то знаје је искоришћено за развој нових лекова у терапији рака. Истраживања у онкологији могу данас да процене да ли ће болесник имати користи од предложеног лечења, каква му је прогноза болести, има ли разлога за додатне терапије и слично.
Будућа истраживања у онкологији спроводе се у циљу тзв. персоналне медицине, тј. да се сваком болеснику одреди која врста терапије, који лек, у којој дози и на који начин ће за њега бити оптимална.
Наравно, велики је напредак остварен у истраживањима која разматрају могућности да се обољевање од рака спречи, не само раним откривањем, већ одредјеним тестовима на нивоу гена. На пример, са великом вероватноћом се може утврдити да ли ће се неко разболети од рака ако у својим генима има оштећење одредјеног гена које је наследио од родитеља. Тестирање на мутације БРЦА гена је већ у клиничкој пракси, а значи да ако неко у породици има превелики број оболелих од рака дојке или рака јајника, може тестом да утврди колика је могућност да се разболи и, на тај начин, да превентивним мерама спречи настанак обољења.
Живимо у најинтересантнијем добу истраживања рака са надом да ће та истраживања довести до нових лекова и бољих резултата у лечењу.